Zatvorena unutar sopstvenih misli.
Kako sam uopšte završila ovde?
Znam, uverili su me da sam mnogo razmišljala, a malo radila. Da je obrnuto, ne bih imala kad da razmišljam.
Jesu li naše babe išle u ovaj zatvor?
“Tad to nije ni postojalo. Kako kažeš? Anksioznost, depresija, emotivno prejedanje…? To ste sve vi mladi izmislili. Razmaženi.“
Postoji li način da se izađe odavde?
Sigurno će ljudi primetiti da sam odsutna i pretpostaviti da sam opet zaglavila robiju.
Sve znam.
Trenutno razmišljam da li je bolje da zavedem čuvara svojim novim zmijskim telom ili da mu izmrvim lekove za spavanje u kafu.
Prva ideja nije moralna, a druga nije normalna.
Obe otpadaju.
Treba mi nešto zabavno.
Moj mozak stalno traži zabavu.
Možda mi ovaj zatvor neće biti strašan ako suzbijem pobunu misli?
Postrojim ih kao decu u vrtiću i kažem:
Dobro, ko je danas smislio scenario u kom ja propadam, bankrotiram, razbolim se i osramotim pred celim svetom? Neka odmah izađe iz vrste!
Misli bi se gurkale. Sve bi htele da se kola slome na onoj koja, jadna, nikad nije kriva.
Ostale misli bi se, kao sva nestašna deca, smejuljile jer su se i ovog puta izvukle.
Kako stvari u ovom zatvoru misli stoje, ja sam, izgleda, i sudija i osuđenik.
Sama sam sebi odredila kaznu doživotnog preispitivanja.
Pritom sam zaboravila važnu sitnicu – ja sam i upravnica zatvora!
Ključevi su kod mene.
Shvatila sam to tek kada nisam više pokušavala da pobegnem kroz ventilaciju tuđih mišljenja i turpijam rešetke “šta ako” scenarija.
Tek kad sam sela na pod svoje zatvorske “ćelije” i rekla sebi u lice:
Dobro. Čega se zapravo bojiš?
pojavila se ona druga – žena koju izbavljam.
Nije bila krhka, a ni luda. Samo umorna.
Predugo je čuvala, pazila i mislila za i na sve.
Priđoh joj, pružih ruku i rekoh:
‘Ajde. Dosta je bilo robije zbog stvari koje se nisu ni desile.
Ova žena više ne lomi vrata.
Ne podmićujem čuvare. Ne zavodim nikoga.
Samo počnem da radi. Jedan mali potez, poziv, odluka…
Jedno “ne” i “baš me briga”.
Svaki put kad uradim nešto konkretno, jedan imaginarni zid nestane.
Kad se nasmejem sopstvenoj drami, jedna nepostojeća brava popusti.
Kad oprostim sebi što nisam savršena, rešetka ispari.
Tako se ova žena izbavlja iz zatvora misli – svakodnevnim sitnim delima.
Zatvor sopstvenih misli nema čuvare.
Takav zatvor godinama održavaju loše navike i pogrešna uverenja.
A navike se ne razbijaju glavom, kao što se i uverenja ne ruše bežanjem.
Zato SLOBODA za ženu ne znači biti slobodan pred zakonom.
Sloboda je kad ti misao više nije tamničar i kad te krivica ne vuče nazad, a strah piše scenarije umesto tebe…
Sloboda je unutrašnji prostor.
Kad ga jednom osvojiš, nema tog zatvora koji može da te zadrži!
Tekst napisala: Zorana Đurić
(Tekst je plod Zoraninog truda, prvobitno nastao unutar GO GIRL Kluba pisanja™.
Bojana se potrudila da ga uredi i optimizuje za web.)
