Sreda. Rano popodne, lagano koračam ka kući, pokušavajući da razbistrim misli. Šta se to danas dogodilo?
Naizgled običan dan, sa ustaljenim tišinama koje se vide u pogledima i gestovima.
Još jedan dan u kojem sam „previše osetljiva“,
a zapravo samo empatična, svoja i ispravna. Toliki teret osećam u svom biću, koje se guši dok pokušava da ispuni sve obaveze, a da pri tom ostane verno sebi.
Zato mi je postalo veoma važno da budem u skladu sa svojim emocijama i raspoloženjem, da dam duhu i telu ono što im je potrebno kako bih se regenerisala i imala snage za dalje.
Ako ti je neko danas rekao:
„Ne smeš biti slaba, ne smeš pokazati suze, navuci masku i sa osmehom šetaj kroz život“, ne zaboravi da taj neko ne poznaje tvoju unutrašnju suštinu, ne zna tvoju radost i ono što te čini kompletnom.
Slušaj samo sebe.
Vremenom sam naučila da slušam taj tihi glas koji mi šapuće kada je vreme za pauzu, a kada za akciju, jer sigurno znam da ako sebi to ne priuštim, posledice mogu biti velike: mali nervni slomovi, razdražljivost i trajno nezadovoljstvo.
Često osećam da u sebi nosim dva bića.
Živim između onoga što jesam i onoga što se od mene očekuje.
Boli kada svakodnevno moraš da nosiš fasadu i prikrivaš svoju suštinu. Bežim od tišine, stvaranja i slobode da bih bila ukalupljena, da bih ispunjavala zadatke koji nemaju dubinu i od kojih ne rastem.
Nekada mi dođe da samo vrisnem i odem negde što dalje od zapisnika, izveštaja i površnosti, ali to bi bilo neodgovorno.
Zato pevam, pišem, stvaram tamo gde mogu.
Duša stalno traži svetla i vatrena mesta gde još tinja žar i gde se vatra razgoreva, gde se priznaje autentičnost i kreativnost, razmenjuju ideje i misli, gde se napreduje i gleda u oči.
Moj mikrokosmos je začinjen toplinom i emocijom,
ali se često gubi u ovom zemaljskom svetu.
Poput Bodlerovog albatrosa, na kopnu realnosti ne prepoznajem sebe: nestaju harizma i samouverenost, često postajem smešna i nesnalažljiva u takvom okruženju, kao da želim da budem neprimetna. Ipak, znam da postoji moje nebo, kome se vraćam svaki put kada ostavim sve i dozvolim sebi let.
Ima nas mnogo kojima su krila ranjena,
jer društvo od nas traži previše, a razume premalo.
Koliko samo fenomenalnih žena znam koje u svim ulogama odlično balansiraju.
One su uspešne nastavnice, frizerke, bankarke, psihološkinje, preduzetnice, požrtvovane majke, brižne supruge, još bolje ćerke, prijateljice…
Koliko ih pritiskaju posao, obaveze i moranja, kućni poslovi i stalna pitanja, ne ostavljajući im ni minut za sebe. Još uvek žive patrijarhalne norme koje podrazumevaju sve njene uloge, ali ne vide je celu – njenu slojevitost, protivrečnosti i unutrašnju slobodu.
Na svakom uglu stalno nešto moramo, a niko nas ne pita šta želimo, ko smo i šta bi nas danas usrećilo.
Dovoljno je da pogledate svoje majke i bake – ceo život su se žrtvovale za druge, a malo su imale vremena da zagrle sebe i oslušnu sopstvene potrebe.
Koliko je talentovanih slikarki, pesnikinja i muzičarki nestalo jer je uvek sve drugo bilo važnije?
Šta hoće društvo, šefovi, posao?
Hoće te uvek spremnu i sposobnu, racionalnu, hladnu i savršenu.
Hoće onu bez greške, koja sve skladno obavlja uz najbolje rezultate.
Koja žena je samo to? Koja priznaje da u njoj nema ničeg drugog osim tuđih očekivanja?
Ona je prazna.
Iz nje život odavno ističe. Zaboravila je na fine nijanse koje je čine posebnom i čarobnom.
Ona je sebi presudila onda kada se odrekla senzualnosti, intuicije, osećajnosti, sopstva i hrabrosti.
Danas se stvari ipak menjaju: žene više ne daju tek tako svoju autentičnost i dižu glas u ime svih baka i prabaka koje to nisu umele ili znale.
Sve više žena ima hrabrosti da se zagleda u sebe i prizna šta zaista želi.
U meni odzvanjaju glasovi svih junakinja kojima sam se oduvek divila.
Na prvom mestu je moja mama, koja je hrabro zakoračila u nepoznato, shvativši da tiha patnja nije život, već puko trajanje.
Potom i sve junakinje iz književnosti koje su mi bile uzor.
Antigona, hrabra i za ljubav stvorena, bira savest umesto zakona, unutrašnju istinu umesto nametnutog poretka.
Ana Karenjina, u svom tragičnom rascepu, pokazala je koliko je visoka cena kada društvo ne prašta ženi koja se usudi da želi više, dublje i drugačije.
A tu je i moja omiljena Džejn Ejr, koja je nežno, ali odlučno rekla „ne“ ljubavi koja je u tom trenutku ponižava, „ne“ sigurnosti koja briše identitet, spremna da izabere sebe čak i onda kada to znači samoću i neizvesnost.
Danas žene slobodno šire svoja krila, smelo slušaju sebe i dobro znaju da je izvor njihove unutrašnje snage u ljubavi, hrabrosti i tihoj odlučnosti da izaberu svoj put, čak i onda kada on vodi u nepoznato.
Autorka teksta: Marija Markov Ilić
