Ponosno mogu da kažem da šijem mantiliće, jaknice i haljine za male, ali i za velike devojčice. Moja misija je da ručni rad ušareni svet, a da moji unikati uveseljavaju ljude.
Ah, pa nisam se uobičajeno predstavila…treba priču i od predstavljanja iskrojiti.
Ćao, svima! Ja sam Zorana, a moj brend je Gospođa Klara.
Mnogo volim da se šalim i zaista smatram da je dan bez smeha izgubljen dan.
Kako sam visoko senzitivna osoba, a samim tim vrlo empatična, teško se nosim sa bolnim i stresnim situacijama. Trudim se da plivam u ovom životu najbolje što mogu i da ličnim primerom motivišem druge.
Volim da kuvam i putujem. Obožavam životinje, a posebno mačke.
Ime mog brenda — Gospođa Klara — spoj je ljubavi prema poeziji Duška Radovića i imenu moje prve mace, Klare.
BITI DEO SISTEMA ILI POSTATI PREDUZETNICA?
Ukalupljivanje u sistem osetila sam već u prvom razredu osnovne škole kad je učiteljica probala da mi ispravi “grešku prirode” i nauči me da pišem desnom rukom. To joj, naravno, nije uspelo. Ostala sam levoruka.
Pa ipak, deluje da je ovaj svet prilagođen većini, tako da sam morala da naučim da krojim desnom rukom, koristim menjač, držim pribor za jelo…
Danas mogu da se pohvalim da posedujem tajnu veštinu, jer podjednako dobro sve mogu da radim sa obe ruke (osim da pišem), čak i da crtam i slikam.
KROJAČICA ODMALENA — ručni rad u malom prstu
Još od malih nogu, primetila sam da pamtim boje, mirise i detalje, mnogo više nego same događaje. Kao i zvukove. Odrasla sam uz baku koja je šila i stasala sam uz zvuk šivaće mašine, uz igle i konce i šivenu garderobu.
Uvek bi me zvuk babine šivaće mašine Bagat Sonje vraćao 35 godina unazad. Čak se sećam i kakav miris je širila kada je sveže podmazana.
Obožavala sam kaputiće koje mi je baba pravila i najveća radost mi je bila kad idemo u kupovinu materijala i krojeva u robnu kuću Beograd i “Plitvice”.
Sećam se i radnje metraže u Južnom Bulevaru i predivnog žutog vunenog štofa koji sam izabrala za kaputić. Prodavačica je ubeđivala baku da uzme nešto jeftinije, jer “šta će detetu tako skup kaput koji će nositi jednu sezonu“, ali, nije se dala. Kupila mi je baš taj materijal i zajedno smo kreirale najlepši kaputić na svetu.
Trideset godina kasnije sam baš takav kroj rekreirala u moje današnje mantiliće za male i velike devojčice.
MAKAZE, KRPICE, IGLA I KONAC — A IMA LI TU PARA?
Bila sam devojčica koja je stalno nešto crtala, sekla, lepila, šila i izmišljala. Lutke sam oblačila u kreacije dostojne crvenog tepiha, a lutke inače nisam volela. One su bile manekenke protiv svoje volje.
Odrasli su moje kreacije posmatrali s blagim osmehom, onim istim kojim se gleda dete koje insistira da će jednog dana biti astronaut, i govorili:
“Lepo je to, ali na kraju ćeš morati da radiš nešto ozbiljno.”
Nisam postala astronaut, sve vreme sam se držala makaza, krpica, igle i konca. To i dalje niko nije shvatao ozbiljno.
Kad bih rekla da želim da se bavim šivenjem, dobila bih one mudre poglede prepune odraslih briga, uz nezaobilazno:
“A od čega ćeš da živiš?”
“To ti je lepo kao hobi, ali…”
“Zar ne bi nešto sigurnije?”
Prolazile su godine, konci su polako počeli da se mrse, krpice da nestaju, a igle sam odložila u jastuče.
Polako sam se predavala. Bila sam umorna. Ali, u nekom trenutku, pojavila se jedna osoba koja je umela da mi kaže pravu rečenicu.
Svom mužu nikad nisam pomenula krpice i konce i lutke manekenke…do jednog dana kada sam morala da odlučim da li ću da završim fakultet koji sam započela. Tad sam mužu ispričala o svojoj najvećoj želji, više kao anegdotu.
Umesto predavanja o sigurnosti i razumnim izborima, samo je rekao:
“Ako to voliš, onda to treba i da radiš.”
OD ŽELJE DO OSTVARENJA KROJAČKOG SNA
Te 2013. odlučili su da ukinu status “večiti student”. Uf…a taman sam se ušuškala. Godinama sam uspešno uživala u njemu, dok sam paralelno radila posao koji me nije ispunjavao.
Vodila sam baš onakav život kakav se još uvek u ovim našim sredinama i očekuje od udate žene na pragu tridesete. Socijalno, zdravstveno i redovna plata…
Mislila sam da nemam mnogo izbora, ali, uprkos tome, ponosno sam izašla sa više hotelijerske škole sa dokumentima i indeksom sa pečatom “ispisan“.
Mnogi su smatrali da je to ludost, jer, odustati od svega ili, još gore, studirati nešto od početka, u godinama koje su predviđene za neke druge stvari, a ne predavanja, vežbe i ispite, jesu puko gubljenje vremena.
Moj izbor je bio da upišem visoku tekstilnu školu. Od početka!
Roditelji su bili skeptični jer je to moj četvrti indeks, a prijatelji su mislili da sam u još jednom oblaku. Muž je jedini od starta verovao u mene i znao da ću da “pokidam”. To su mislile i kolege i šefovi na poslu, koji su mi izlazili u susret i i menjali smene i slobodne dane u skladu sa mojim studentskim obavezama. Nikada im to neću zaboraviti!
NAJZAD — SEDELA SAM ZA MAŠINOM, ŠILA SAM!
Završila sam školu u roku, kao jedan od najboljih studenata, uzela dve stipendije od kojih sam kupila mašine na kojima i danas radim, i prigrlila svoje zanimanje — inženjer tekstilne tehnologije.
Godinu dana kasnije, napuštam posao koji sam radila 15 godina, iznajmljujem lokal u Čumiću, odnosim mašine i krećem, a nemam pojma kuda.
Razvijala sam posao u hodu, bez ikakvog biznis plana. Tako je i išlo — traljavo.
Taman sam se opredelila za izradu unikatnih odevnih predmeta za decu, kad — ne lezi, vraže — krenula je korona.
Šest meseci sam sedela kući, mesila testa, gomilala kilograme, gledala serije i pretvarala se u najgoru verziju moje noćne more.
U svom tom nezadovoljstvu, počela sam da maštam o kući na periferiji, na placu koji sam dobila od roditelja i koji je služio isključivo za roštiljanje za Prvi maj. Shvatila sam da mi treba beg iz grada i sloboda, kao i disanje punim plućima.
ŠIJEM, DIŠEM I GRADIM — RUČNI RAD I ŽIVOT
Krećemo nespremni u izgradnju kuće.
U nekom trenutku dolazim na ideju da naša kućica u cveću postane radionica.
Odjednom, postajem netolerantna na čekanje. Počinjem da zadajem sebi kratke rokove jer ne želim da osobe koje mi ukažu poverenje predugo čekaju svoje porudžbine. Ne uzimam u obzir to što su ljudi koji poručuju od rukotvoraca u 99% slučajeva svesni i spremni da će čekati.
Zdravlje je odgovorilo blagom opomenom da moje telo neće dugo tolerisati sedenje za mašinom po 12 do 15 sati.
Morala sam da usporim.
MALI BIZNIS, A VELIKI SAN
Kada sam pokrenula svoj mali biznis, a veliki san, moj put nesnađene rukotvorke otvorio mi je nove horizonte. Teško sam se suočavala sa emocijama i strahovima.
No, ono što me je motivisalo da budem bolja i ne odustajem od svojih snova su žene koje su mi ukazale poverenje. One su birale i biraju da baš moje rukotvorine budu deo najlepšeg perioda njihovih i života njihove dece.
PREDUZETNIŠTVO I STRAHOVI
Godine 2024. postajem formalno preduzetnica.
Da li se još uvek plašim? Da.
Ali počinjem da prihvatam sebe.
Ne osuđujem sebe kao što sam nekad radila, jer: ”Kako Pera može, a ja ne mogu?”
Danas idem u svoju radionicu. A šta sam sve čekala da bih došla do radionice…
Dugo je vremena prošlo dok nisam bila zadovoljna šavovima, dok nisam naučila kako rukavi treba da “legnu” i džep bude na mestu. Kad sam “ispekla zanat”, čekala sam na moj kutak.
Danas, ne mogu reći da u potpunosti živim svoj san.
Kuća još uvek nije skroz gotova, ovog proleća počinjem i adaptaciju svoje velike i prave radionice.
Pa ipak, najveću podršku imam baš od onih koji su mi nekada govorili da se dozovem pameti.
Ljudi često ne veruju u tvoje snove, ne zato što misle da si nesposoban, već zato što ih plaši neizvesnost.
Muž je i dalje moja najveća podrška, ali sad su tu i prijatelji, kao i roditelji koji su u početku bili skeptični. Hvala im do neba!
Naravno, hvala i onim ljudima sa zloćudnim i podrugljivim komentarima, koji ne propuštaju priliku da me pitaju kad ću da nađem pravi posao.
Ja sam svoj poziv našla i na njega se odazvala!
Oduvek sam znala da će šivaća mašina biti moja sigurna luka.
UZ RUČNI RAD — OD VELIKOG DEČIJEG SNA DO PONOSNE ŽENE
Da li je ona devojčica ponosna na ovu ženu sada? Jeste, mislim da je prilično zadovoljna.
Verujem da je možda malo drugačije zamišljala svet odraslih. Mislila je da su odrasli hrabriji i odvažniji, sigurniji u donošenju odluka i da imaju više samopouzdanja.
Međutim, ova žena danas je još kako ponosna na tu malu i hrabru devojčicu, koja je sanjala velike snove i od najranijeg detinjstva znala kako da istera svoje.
Verujem u svetlu budućnost! Verujem u ručni rad! I verujem da ću uskoro početi i da prenosim znanje.
Sada maštam o edukativnim radionicama šivenja u prirodi i daću, kao i dosad, sve od sebe da dosanjam i ove snove.
Tekst napisala: Zorana Đurić
(Tekstovi su plod Zoraninog truda, prvobitno nastali kao tekstovi za GO GIRL online magazin.
Bojana se potrudila da ih uredi u smislenu celinu.)
